Zid plača
Stotinjak metara od mene, mog terena, pogled puca na teniski zid. Upravo sam odrađivao zadnje minute treninga kad sam začuo viku. Dobro mi poznata osoba je dobro mi poznatu djevojčicu (odlično rangiranu) , njegovu kćer, verbalno upravo pribijala za zid. Bujica teških riječi praćena povremenom trešnjom ramena krhke djevojčice trajala je par minuta. Čulo se do mene kako curica rida naslonjena na zid. Rukama je prekrila lice.
Nisam čuo svaku riječ ali „ pričalo“ se o tenisu. Točnije, divljalo se o tenisu.
U namjeri da spriječim nastavak toga užasa, rekao sam klincima da idemo brzo malo trenirati na zid. Da li nas je dotični vidio kako dolazimo ili je završio izlaganje, ne znam. Znam samo da je brzo pokupio dijete i nestao u autu.
Da nas je dočekao na zidu gotovo sam siguran da bi maltretiranje prestalo. Zbog publike bi se vuk ponovo prerušio u janje. Spasio bi tome djetetu jednu minutu traumatičnog iskustva ali šta je s ostalim minutama, satima, danima….Bože, godinama?
Nisam, zapravo, učinio ništa za tu klinku i to me izgriza iznutra. Ništa…
Znam ju, znam njega, često ih vidim i prvom prilikom sa ili bez publike sasuti ću tom tipu u lice što ga ide.
O, nisu krivci primitivci sto su pokupili mast.
Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast.
Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili?
Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili.
Đ.Balašević
2.2009.
Još mu ništa nisam rekao. Koji sam ja kreten.
